|
            |
51. или 53. Крајем претходне године повео се разговор са професором Чедомиром Јанићем, директором Музеја ваздухопловства у пензији о државним првенствима. Професор Јанић је несумњиво највећи познаваоц историје нашег ваздухопловства. Музеј ваздухопловства на аеродрому у Сурчину је његово дело. Чеда је пилот и једриличар који је много створио. Једино што му ја замерам је, што још увек није написао историју нашег ваздухопловства. У поменутом разговору је речено да су пре II светског рата одржана, у тадашњој Југославији, два државна првенства. Чеду сам замолио да нам о томе напише и добили смо његово писмо које гласи:
Мишљење о промени редоследног броја државног првенства у ваздухопловном једриличарству. У књизи ''Летење и словенци'' аутора Густава Ајдича и Зорана Јерина изнето је доста аутентичних детаља о државним порвенствима у ваздухопловном једриличарству у периоду пре II Светског рата. На основу података из писаних докумената и штампе из тог a времена сматрам да су подаци аутентични и веродостојни па се могу користити за доношење одговарајућих одлука. Подржавам предлог да се овогодишње такмичење прогласи за 53. Државно првенство у ваздухопловном једриличарству. У Београду Чедомир Јанић
Ја лично сматрам да држава Србија није настала прошле године. Држава Србије има историју која почиње још у доба Немањића. Све што се од тада догодило је баштина овог народа, припада његовој историји. Због тога мислим да и два државна првенства која су детаљно описана у поменутој књизи, а на које је заборављено у доба изградње социјализма, треба уврстити у редослед. Управном одбору Савеза ваздухопловних једриличара сам припремио следећи предлог: '' Управном одбору Савеза ваздухопловних једриличара Србије Београд Предлог о утврђивању редног броја државног првенства. Интересујући се за развој ваздухопловног једриличарства у нашој земљи дошао сам до сазнања да постоји основ за измену редоследног броја државног првенства тако да првенство одржано у 2007 години буде проглашено за 53. уместо 51. Ми још увек немамо написану историју ваздухопловног једриличарства. Ипак постоје компетентни радови који дају прецизан опис догађања на нашим просторима. Мађу такве радове треба убројати и књигу ''Летење и словенци'' аутора Густава Ајдича и Зорана Јерина. Они са много детаља износе податке о државним првенствима у ваздухопловном јериличарству која су се догодила пре Другог светског рата. Оба првенства је организовао обласни одбор аероклуба за Марибор. Прво такмичење је било 1938. а Друго 1939 године. На оба такмичења учествовали су једриличари из Београда. Покровитељ другог такмичења је био командант Ратног ваздухопловства Југославије дивизијски генерал Милојко Јанковић. У прилогу овог дописа је извод – приказ дела поменуте књиге у коме се говори о организацији, задацима и резултатима на ова два такмичења. На основу изнетог сматрам оправданим да се овогодишње такмичење прогласи за 53. Државно првенство у ваздухопловном једриличарству. У Београду др. Светозар Кушић
Уз то је приложен и текст са више података о одржаним првенствима: '' Прво (1938) и Друго (1939) државно првенство у ваздухопловном једриличарству* Прво државно првенство Југославије у ваздухопловном једриличарству је почело у Тезну код Марибора 30 јула 1938 године. Обухватало је следеће дисциплине:
На такмичењју су учествовали једриличари из Љубљане, Марибора и чланови београдских једирличарских група. Победио је члан Академског аероклуба из Београда једриличар Константин Кока Ђорђевић. Друго државно првенство . Из аероклуба Марибор (обласног одбора) су 7 марта 1939 године послали свим аероклубовима у држави допис са упитником, који су аероклубови требали да врате до 25 марта. По пријему првих пријава и упитника почеле су у Марибору припреме за такмичење: изабран је почасни одбор, руководсво такмичења, техничко вођство и лекарска служба. На челу почасног одбора био је командант града, бригадни генерал Чедомир Станојловић. Руковођење такмичењем преузео је Роман Валес а техничко руковођење Душан Водопивац. Покровитељ II државног првенства у једирличарству за прелазни пехар Мариборске тедне био је дивизијски генерал и командант Ратног ваздухопловства Милојко Јанковић. Посебна комисија је саставила правила такмичења. Једриличарско пропагандни одбор је издао албум који је на почетку првенства примио сваки такмичар. Такмичари су морали да се пријаве до 30 јуна. Друго државно првенство је почело у Марибору 5 августа и трајало је до 17 августа. За такмичење су се пријавили:
На такмичењу нису учествовали Група Девет и Официрска група. Академски аероклуб је учествовао са једрилицама Ренбусард и Грунау Беби II а, а такмичари су били Аца Станојевић, Кока Ђорђевић, Душан Царичевић, Едгар Вотрубец, Владимир Ајваз и Горјко Тирнанић. Из Љубљанског аероклуба су били браћа Игнац и Владо Мајдел са једрилицом Грунау Беби II а; из Мариборске једриличарске групе Милко Шкофић са једрилицом Комар-бис и Војко Хумек са једрилицом Грунау Беби II а . Касније се за екипу Марибора пријавио и Вилко Хопецки – Ибро са једрилицом Грунау Беби II али му је техничка комисија одобрила полетање тек задњег дана такмичења. Једриличарско првенство је почело 5 августа пре подне у присуству званичних представника и чланова аероклуба, делегата команданта града, других функционера и бројних пријатља летења. Прва два дана такмичари су се припремали за такмичење а техничка комисија је прегледала све једрилице и документацију. Само такмичење је почело 7 августа дисциплином достизање висине. Око 11 часова када су се на небу појавили изразити кумулуси такмичари су стратовали. Шест једрилица је покушало ''у оштрим завојима да полете што више''. Летилице YU Олуј и YU Међаш (Рембусард и Комар бис) су се брзо дизале и оставиле испод себе летилице Гунау Беби. Такмичар Кока Ђорђевић дигао се са Олујем 1620 метара изнад стартне тачке. Милко Шкофич је са Комаром достигао висину од 1600 метара и заузео друго место. Међу такмичарима који су летели на једрилици Грунау Беби највећу висину од 1125 метара је постигао Војко Хумек. Следећег дана је дувао погодан северозападни ветар и зато су се одлучили за дисциплину слободан прелет. И овај пут највише су се дигле Олуј и Међаш и усмерили се према Птују. Уз велике потешкоће ''Бебице'' су постизале висину. Игнац Мајдел је са мање висине покушао лет у истом смеру. Остали такмичери су покушали поновним стартом да се дигну више али су сви покушаји били узалудни. Од летача се први јавио Игнац Мајдел који је слетео 12 км. од старта, код Св. Тројице. Убрзо се јавио и Кока Ђорђевић који је слетео близу Очеславаца код Радгоне а на крају Милко Шкофич који је слетео у Очеславцима. Слетели су на терен са којег су могли да полете у аерозапрези. На вечерњем састанку такмичара је објављено да је Милко Шкофич летео 35 километара, Кока Ђорђевић 28,7 км. и Игнац Мајдел 12 км. далеко од аеродома. На дан 10. августа такмичари, упркос добрим временским условима, нису имали среће. Досциплину са комбинованим задатком: постићи што већу висину и што дужи прелет није извршио ни један такмичер. Неким такмичарима је успело да достигну висину за сребрно Ц. Сутрадан, 11. августа, је такмичарски дан поновљен. Време је било изванредно и очекивани су одлични резултати. Убрзо после старта за прелет су се одлучили Кока Ђорђевић и Милко Шкофич, а после првог неуспелог старта и Игнац Мајдел. Остали такмичари се због оштећених иснтрумената и слабе припреме нису удаљили од аеродрома. Око 16 часова почели су се јављати такмичари који су се одлучили за прелет. Комсија је установила да је Кока Ђорђевић који је слетео код Зачретја, прелетео 45 километара, Милко Шкофич, који је слетео близу Птуја 47 км. а Игнац Мајдел 22 км. Следећег дана време се погоршало па су такмичење наставили 13. августа уз летачки митинг. Такмичили су у акробацијама са прецизним слетањем на одређену тачку на аеродрому. Учествовало је четори једрилице са такмичарима: Игнац Мајдел, Аца Станојевић, Кока Ђорђевић и Душан Царићевић. Обавили су неколико изванредно успелих акробација које су одушевиле гледаоце. Спортска комисија је сагласно досудила победу Игнацу Мајделу на једрилици Грунау Беби. Следећег дана летели су на одрђани циљ и покушавали да достигну највећу висину. Такмичар би пре старта предао комисији запечећени коверат са циљем прелета али и тог дана задатке, због слабих временских услова, нису извршили. Такмичење су наствили 17 августа у дисциплини: што више и што дуже летети. Северни ветар који је порвемено мењао смер на запад, упутио је такмичаре на обронке Похорја где су требали да искористе падинско једрење. Бусард и Комар су у лету од облака до облака постигли потребну висину која им је гарантовала прелет до обронака Похорја. Кока Ђорђевић је улетео у облак и обезбеди још већу висину, док Милко Шкофич са својим Комаром, који за такав лет није имао потребне инструменте, то није смео да рескира. Други такмичари су поново стартовали и само је Душан Царичевић достигао падине Похорја. По подне су уваздуху биле четири летили једрилице: Ђорђевић је са Олујем једрило већ два сата изнад врха Похорја, Шкофич са Мејашем је летео на висини од око 800 метара док су на неких 400 метара Едгар Вотрубец и Душан Царичевић покушавали да се попну бар до Милка Шкофича. Тада се међу једрилицама појавила непозната једрилица. Пилот Егер јој се приближио на моторним авионом и установио да пилотира жена. Била је то позната немачка једриличарка Хана Рајч која је полетела са аеродрома у Грацу у увече слетела на аеродром у Загребу. На такмичењу је тога дана најбоље време постигао Кока Ђорђевић: 4 сата и 11 минута, други је био Милко Шкофич: 3 сата и 30 минута и трећи Душан Царичевић : 1 сат. Прелазни пехар ''Мариборског тедна'' примио је члан Академског аероклуба из Београда Констатнтин Ђорђевић Кока. Други је био Милко Шкофич из једриличарске групе Марибор I , а трећи Игнац Мајдел из аероклуба Љубљана. Победник Ђорђевић и Милко Шкофич примили су ручне сатове, Игнац Мајдел и Војко Хумек пехар аутоклуба, а остали такмичари дипломе. Друго државно првенство у једриличарству је показало да су такмичари били успешнији него до тада. Успеси би били још бољи да су учествовале и друге групе које су имале одличне летаче и једрилице. * Према књизи Letalstvo in Slovenci, Густава Ајдича и Зорана Јерина, издање Borec – Mladika 1990 , припремио др. С. Кушић.'' На моју жалост, наш Управни одбор на коме је од пет чланова било присутно само три, није прихватио предлог. Двојица су била против а само један за. Остављено је да одлуку о томе донесе следећа скупштина нашег Савеза. Позивам једриличаре да ми пишу и изнесу своје мишљење о овом предлогу. Ево неколико слика из тога доба. др. Светозар Кушић
|
