uzorak

Dok su sećanja još sveža - Iskustvo Zrenjanin kup 2008

Autor teksta, kome je ovo tek treće takmičenje u jedriličarstvu, prvi je od učesnika takmičenja iz Srbije a treći u ukupnoj rang listi. A. Diklić, koji je član aerokluba ''Vaja'', se takmičio na jedrilici Cirus std. dok je pobednik leteo na jedrilici Mosquito B a drugoplasirani na jedrilici DG 505. Ovo su njegovi lični, neposredni utisci.

Priprema za jedriličarsko takmičenje može da traje mesecima, opet na kraju nedostaje još jedan dan. Prvi letački dan na takmičenju je trenažni, vrlo je koristan jer se obavezno pokaže da nešto važno neodostaje. Ovoga puta navigaciona oprema je zakazala, tako da je vreme posle leta iskorišćeno da se zaleme prekinuti kablovi. Na Državnom prvenstvu prošle godine, u toku izvlačenja jedrilice na start, puče mi unutrašnja guma na točku, zamena je potrajala, a zatim je radiostanica izgubila kontakt koji je potom trebalo osigurati da se to ne dogodi u vazduhu. Zbog nabubrelog pokvarenog akumulatora, loger mi nije zabeležio dva najbolja letačka dana i zato je mnogo bolje da se nedostaci pokažu tog prvog trenažnog dana, nego u toku regularnih takmičarskih dana kada posledice utiču na plasman.

Prvog takmičarskog dana se pokaže ko se kako pripremio. Dobri meteorološki uslovi omogućili su da većina preleti više od 300km a pobednik skoro 500km. Najvažnije je završiti disciplinu. Ako mislite da je to možda lako, da se podsetimo, naše jedrilice nemaju motor: šleperski avion otkači nas na 600m visine u zoni aerodroma i mi tražimo uzlazne vazdušne struje, stubove. Petnaest minuta posle poletanja poslednjeg takmičara otvara se startna linija široka 2km i kad je pilot potom preleti, ima 5h da napravi prelet. Dobili smo zadatak da odletimo do Bačke Topole, a potom kud koji, između nekoliko ponuđenih okretnih tačaka. Posle obavljenog zadatka, svi su se vratili kući, na aerodrom poletanja, tako da je fizički rad=0.

Zadatak drugog dana je ući u označene cilindre oko Crvenke, Subotice i Kikinde. Ne boduje se 5h nego 2h leta, ali ne preletena kilometraža, već prosečna brzina leta. Meteorolozi predviđaju dolazak oblačnosti sa zapada, tako da je zadatak trka učesnika između sebe, a istovremeno i trka sa dolazećim nevremenom. Ko zakasni... Napravio sam plan: pre starta popeću što više mogu, tako da do prelaska startne linije budem u što boljoj poziciji, a potom u dugačkom planiranju da tražim stub sa dobrim dizanjem. Preleteo sam 23km, izgubio 700m visine i našao stub sa prosečnim dizanjem većim od 2m/s, kasnije i preko 3. Uzlazne vazdušne struje su naše pumpe, a postignuta visina je naše gorivo. Teško je početniku da odoli da ne stane na pumpu i natoči malo ''visine'', pogotovu što je naizgled besplatno, ali ako sporo teče, drugi trakmičari će naći jače stubove i postići bolju prosečnu brzinu. Najbolja dizanja obeleže nam lepi pufnasti oblaci gde se uzlazni topao vazduh hladi i vodena para kondenzuje, pa je zato jedriličaru važno da po izgledu oblaka proceni da li na toj pumpi ima goriva i kojom brzinom može da napuni svoju izgubljenu visinu. Kad sam dotakao cilindar oko Crvenke, sa zapada je pola neba bilo pokriveno oblacima nadolazećeg fronta, tako da sam sa zadovoljstvom okrenuo ka Subotici, brzo dotakao i taj cilindar, malo pobegao od nevremena, ali sam produžio prema severoistoku, da iskoristim lepa dizanja koja su se smešila ispod kumulusa u tom pravcu, a i da ne bih pre vremena došao nazad i tako smanjio prosečnu brzinu. Kad sam nabrao kilometražu bez mnogo gubitaka visine i okrenuo ka cilju, usput da očešem treći cilindar oko Kikinde, matematika je bila jednostavna: putnom brzinolm od 180km/h da pređem poslednjih 60 kilometara za 20 minuta. Trojica su bila brža od mene, ali sa mnogo boljim jedrilicama i mnogo većim hendikep faktorom, tako da je toga dana moj rezultat bio najbolji. Mislio sam da je neka greška i brzo naručio roštilj za sve, pre nego što se greška otkrije....

Trećeg dana vreme je bilo loše, a zadatak da obletimo Srbobran, Sentu i Ečku dva puta niko nije ispunio, većina je jedva uspela samo jednom.

Četvrtog dana, odlični vremenski uslovi i nezajažljiva želja da nađem jače dizanje, umalo da me koštaju vanterenskog sletanja, ali sam uspeo da se spasim sa 300m visine, 40km udaljen od cilja, našavši jak i širok stub baš na uređenoj njivi koju sam izbarao za vanterensko sletanje. Da se to i dogodilo, zemaljska ekipa bi došla po mene, rasklopili bismo jedrilicu, spakovali je u prikolicu i nazad na aerodrom.

Poslednjeg dana smo poleteli na zadatak, ali nas je kontrola vratila na sletanje zbog nevremena i protivgradne odbrane. Taj dan je prekinut zbog nevremena.

Posle proglašenja pobednika i zatvaranja takmičenja usledila je gozba. Zadovoljstvo nismo sakrivali, iz pehara smo svi pili.