Такмичења у прецизном слетању О такмичењима у прецизном слетању сам већ писао. Она су веома корисна из више разлога. - Први је њихов допринос безбедности летења. Припреме и само такмичење имају циљ да вантеренска слетања, која су приликом прелета увек могућа, буду прецизна и безбедна. - Други је развијање спортског духа код младих једриличара. Једриличарство јесте у основи спорт а осећај и потребу за такмичењима треба код младих развијати од самог почетка. - Значајно је и то да ова врста такмичења претставља ''такмичење у арени''. За разлику од класичних једриличарских дисциплина где једриличари полете, оду на прелет и нигде их нема до самог слетања, овде се све одвија пред очима публике. Успех и резултати су одмах видљиви. Што је за новинаре најважније, све може да се фотографише и снима. За пропаганду једриличарства, нарочито на локалном терену бољег нема. - Тачно је да је једриличар на лету сам. Па ипак је једриличарство колективан спорт. За лет су неопходни авиомеханичар (да потпише исправност авиона и једрилице), пилот шлепер, једриличар на старту који пушта крило, хронометриста, руководиоц летења. На такмичењима се развија дух колективности. Нови једриличари схватају да сами немогу постићи много, да им је потребан клуб и клубски живот. Имајући у виду све што сам навео долазимо до разлога за писање овог коментара. Разлога су два и то: Правилник такмичењима у прецизном слетању и, рад руководства ваздухопловних савеза код нас. Предлог правилника о прецизном слетању има две чини ми се подједнако тешке и важне мане. Прво је да за учешће на такмичењу тражи да пилоти поседују важећу дозволу пилота једрилице. То одмах ограничава учешће баш оних којима је то такмичење најпотребније. Обзиром на стање у коме се налази наше једриличарство, познато је да протекне и по неколико година док нови пилоти не стекну дозволу. Нема никаквог разлога да пилот који већ годину дана лети самостално, иако нема дозволу, не учествује на такмичењу чија је сврха његово још безбедније летење. Други недостак правилника је да омогућује равноправно учествовање свим пилотима без обзира на искуство и претходно постигнуте резултате. Морамо схватити да је ово такмичење за младе, за почетнике у летењу. Зар има икаквог смисла њих изједначавати са пилотима који поседују златне и дијамантске ''Ц'' значке и који су инструктори једриличарства. Искусни једриличари треба да учествују у циљу подизања масовности такмичења, али ван конкуренције. Чини ми се да су у писању правилника свој став наметали старији једриличари који жуде да буду по сваку цену први. Ако то не могу да остваре на државном првенству нека то буде на првенству у прецизном слетању. Колика је разлика између ова два такмичења то је опште познато. Правдања и став да не треба одвајати две врсте пилота су без основа. По мом дубоком уверењу руководства ваздухопловних савеза се бирају да би помогла аероклубовима у развоју ваздухопловног спорта. Ове године у Војводини треба да се одржи пет такмичења у прецизном слетању. Велики значај за даљи развој једриличарства у Војводини, који би ова такмичења имала, очигледан и лаику. Такмичење, било како да је мало, није лако организовати. Потребан је рад а потребне су и паре. Кроз израду правилника и припрему такмичара клубови су већ уложили рад, а како са парама стоје свима је познато. Питам се шта је уложио ВС Војводине и његово руководство. У два наврата сам о овоме разговарао са господином Срђаном Пелагићем који је помоћ клубовима обећао. Да ли је ВСВ већ нешто одлучио и урадио, за мене је тајна. Волео бих да јесте макар то никада и не сазнао. др. С. Кушић '