Rupa na saksiji i još po nešto Izlaganje Dr. Svetozara Kušića u E Novostima broj 3 o krizi u jedriličarstvu veoma dobro ukazuje na činjenicu da je jedna od važnih „rupa na saksiji“, dakle put ka spasenju od propasti, takmičenje u preletima. Masovno sportsko takmičenje, neosporno «rupu na saksiji», su primenjivali još davne 1950 godine Paja Crnjanski i «drugovi». Koliko znam, ne pronašli već samo počeli i još brže završili. Bilo je to tako zvano «I. Godišnje Nacionalno Takmičenje». Pobednici su tada bili: u jednosedoj i u ukupnoj klasi slovenački jedriličar Mordej Franc a u dvosedoj klasi zagrebački jedriličar Uzelac Josip (autor napisa član aerokluba Novi Sad: dvosedi 2. mesto i ukupna klasa 4. mesto). Ekipni pobednik AK Zagreb bio je dobitnik prve nagrade: nove jedrice Waihe proizvodnje ljubljanskog Letova! Povod za pogled u davnu (za neke i slavnu) prošlost je pomisao na početak i završetak takmičenja, dva događaja, koje je razdvajala samo jedna letačka sezona, karakteristična za nesloge u našem «masovnom» plavom sportu. Osim toga možda će nam sećanje na prvu nagradu moći poslužiti kao povod za inspirisanje nekog sponzora. Međutim kako je bilo onda tako je i danas. To nije jedina, ni poslednja «rupa na saksiji» koju treba pronaći i o čemu mnogi jedriličari po celom svetu još uvek lupaju glavu. Izgleda da je problem jedriličarstva ideološke prirode a isto tako i sistema njene realizacije. Jedna od grešaka iste vrste bilo je favorizovanje, i blefiranje naravno, značaja sportskog jedriličartva za vojno vazduhoplovstvo (nekada dobra strategija tipa Feldmarschala Göringa). Ne manja greška bio je i pokušaj prelaza sa ekskluzivnog (sa ograničenim pristupom) na tako zvani masovni narodni sport. Pokušaj realizacije te ideologije, finansiranjem od strane komunističke države, stvorila je navike nerada i čekanja stvorenih birokratskim rešavanjima svih vrsta, prva dosada još pre svakog početka krivine dijagrama koji pokazuje uspehe u letenju (vidi članak Dr. Svetozara Kušića). Ostatak tih navika, još uvek karakteristike postojećeg kadra, predstavlja veliki teret nekadašnjeg elitnog (najboljeg) plavog sporta, vazduhoplovnog jedriličarstva. Kako nije sazrelo shvatanje da mi nismo vojska već sport isto kao što ni kajakaši, veslači, jedriličari na vodi ili jednostavno pecaroši nisu ratna mornarica tako i ne shavatamo da troškove našeg sporta moramo snositi sami. Dakle radi se o ekskluzivitetu, naravno ne samo u pogledu finansiranja. Pažnja nam je (kao u stara «dobra» vremena) još uvek zauzeta sa novčanom pomoći početnicima (internati, strojevi i dizanje zastave) sa skromnim finansijskim mogućnostima (malo plaćanja, malo rada, mnogo čekanja, malo ili ništa sporta i sl.). Smatramo da baš ti moraju da lete (u operu ne idu, tenis ne igraju) i imamo fikciju da bi baš među takvima mogao biti neki naročiti talenat. Pažnju treba usmeriti na pronalaženje novih metoda obuke, sporta i takmičenja koji odgovaraju zahtevima, onih koji su zaintresovani. To su ONI koji su spremni da plate traženu cenu sa tim da: bez da bilo šta čekaju, znači da lete odmah prvog dana kada dođu na aerodrom; uče i rade samo neizbežno i sve to bez uludog gubljenja vremena. Naš uobičajeni termin za rad je «izašao na livadu» i naravno «vratio se sa livade» bez ikakvog rezultata - dakle uludo. Makar taj put od ekskluzivne do elitne jedriličarske škole, bio i dobar, opet ostaje pitanje, šta raditi sa već aktivnim jedriličarima? Veoma je interesantno upoređivanje jedriličarstva i paraglaidinga izneto u članku Dr. Svetozara Kušića. To dokazuje postojanje velikog interesovanja za vazduhoplovno jedrenje: ima ljudi, čak ima i finansijskih sredstava i to iznenađujuće mnogo. Očigledno ti mladi ljudi su pronašli, pre bih rekao oterani, u granu jedriličarskog sporta (paraglajding) koji odgovara njihovim idealima i čak mogućnostima. Ostaje da se ovaj fenomen, postupaka laika bez učešća avangarde iskusnih poznavaoca, analizira i očigledno od njega uči. Moramo učiti kako mi sami tako i vazduhoplovne vlasti svake vrste, kojima nikad nije nedostajala arogantnost. Dušan Babić član AK Novi Sad Borovo 1953. Krajnji s desna autor teksta Dušan Babić. '